Ovo se verovatno pitaju svi navijači Partizana pri prestanku dejstva bensedina ili lexiliuma. Stavimo stvari u kontekst, autor ovog teksta odrastao je na filozofiji Duleta Vujoševića, glavna teza bila je raditi više i trenirati do otkaza. Kako je znao da kaže, tim koji trenira naporno i vredno nije spreman da se lako preda na parketu. Mnogi su mu davali epitet alhemičar, jer je od momaka željnih dokazivanja sa minimalno sredstava pravio čuda širom Evrope.
Vratimo se u sadašnjost. Naravno da vreme nije isto, percepcije i zahtevi su drugačiji, sam broj utakmica povećao se toliko da jedva ima prostora za trening. Postulat koji treba da važi sada kao što je važio tada, da tim mora da poštuje klub za koji igra, da obavezama mora da pristupa profesionalno. Sinoć smo videli da mnogi nemaju to u sebi. Videli smo grupu ljudi koja je došla da "odradi" posao. Konkurentan je bio Partizan samo u prvom poluvremenu, videlo se da postoji plan igre. Kada su "zeleni" dodali gas, priča je bila završena. Neviđena serija 25:0 pokazala je da crno-beli nemaju ni košarkašku inteligenciju ni čvrstinu da igraju na ovom intezitetu. Kendrick Nunn je došao do indexa 39 lagano kao da je krenuo u večernju šetnju i kaznio sve propuste Partizanovih igrača kojih je bilo u izobilju.
Koga kriviti? Igrače koji su visoko plaćeni a ne opravdavaju taj uloženi novac, sportski sektor koji je izgubio kompas i radi loš skauting već sezonama ili trenera? Po povratku iz Atine mogli bi da sednu i dogovore se ko će da preuzme koliki deo krivice, svakako ovako više ne ide.
