Za sve što je bilo,ja sam ti jedini drug!
Svi znamo gde smo bili 25 juna 2021.godine. U trenutku kada je bilo jasno da je Željko Obradović zaista trener Partizana, desio se tektonski poremećaj na tlu Evrope. Odjednom, košarka više nije bila samo sport a utakmice Partizana nisu bile samo utakmice. Sa tim čovekom, bile su to košarkaške svečanosti i svi su hteli da osete deo energije i priključe se tom talasu koji je nosio takav naboj sa sobom da je gotovo neopisiv rečima. Momenat njegovog izlaska na parket pretvoren je u ritual, dvadeset i kusur hiljada ljudi pozdravlja košarkaškog genija, postaju jedno i to veče već je ispunjeno, pobeda ili poraz bila je sekundarna stvar.
Zašto je njegov dolazak izazvao toliku pažnju? Ljudi su bili gladni autoriteta pokrivenih uspesima i znanjem. Nije se tu samo radilo o sportskim dostignućima koje nema potreba da nabrajam, radilo se o beskopromisnom verovanju da će stručan rad promeniti sve(t) na bolje. Kada na to dodate emociju koju između sebe imaju Partizanovi navijači i Željko Obradović, prava beogradska košarkaška svečanost.
U tom letu koji je trajao nešto više od četiri sezone, bilo je i bolnih padova. Pogrešna procena, loš tajming ili jednostavno nedostatak sreće. Pri svakom padu vera u bolje nije bila upitna, podrška nikad nije dolazila u pitanje. Nekako, i loši dani podnesu se lakše kada znaš da imaš na koga da se osloniš. To je bila relacija KK Partizan - Željko.
O ovoj sezoni i trenutnom odlasku, sve je već ispričano,da ne ulazimo u tautologiju,kako bi rekao još jedan košarkaški Bog.
Partizan znak ekvivalentnosti Željko. Odgajene su mnoge generacije navijača Partizana za ove četiri i po godine, memorija je puna trenutaka za pamćenje, nije sramota ako padne suza kada ih se prisećamo. Do sledećeg viđenja,hvala!
