Chris Ledlum je zanimljiv profil igrača za evropsko tržište, posebno za timove koji traže fizički snažnog i radnog krilnog košarkaša po pristupačnoj ceni. Njegov razvojni put je netipičan za savremene američke igrače, dolazi sa Harvarda, gde je osim košarkaških pokazao i ozbiljne akademske vrednosti, zatim je radio pod Rick Pitinom u St. John’su, što mu je donelo drugačiju, disciplinski zahtevnu košarkašku školu. Ta kombinacija – akademska stabilnost, radne navike i neposredno iskustvo pod trenerom starog kova – vidi se u njegovom pristupu igri. Ledlum igra fokusirano, energično, bez mnogo oscilacija u pristupu, sa jasnom željom da radi i uči.Njegove glavne prednosti leže u fizičkom profilu i svestranosti. Iako nije visok za klasičnog krilnog centra, ima snažno telo, široka ramena i eksplozivan je, što mu omogućava da igra agresivno prema košu, dobro brani više pozicija i bude konstantna pretnja u ofanzivnom i defanzivnom skoku. Iz koledž dana je poneo reputaciju igrača koji donosi energiju, ulazi u kontakt, napada obruč i radi “prljave poslove”. To se videlo i u profesionalnom debiju u Francuskoj, gde je bio među najefikasnijim i najkorisnijim igračima u ProB ligi, kao i u prelasku u Ulm, gde je već imao zapažene partije u EuroCupu. Činjenica da je bio među najboljim studentima kada su u pitanju atletska merenja govori o radnim navikama, disciplini i odgovornosti – osobinama koje evropski treneri često vrednuju više nego sirovi talenat.
Ipak, postoje i mane koje ga trenutno drže u kategoriji “potencijalno dobar, ali ne garantovan” za elitni nivo evropske košarke. Pre svega, njegov šut spolja je najveći upitnik. Statistički nije dovoljno stabilan šuter da bi bio čistokrvno nisko krilo, a nedostatak visine za poziciju četvorke može postati problem protiv jačih i viših evroligaških igrača. On je tipičan “tweener”, i to ga stavlja u poziciju da mora imati vrlo jasno definisanu ulogu kako bi njegov stil igre došao do izražaja. Takođe, tek ulazi u ritam što se tiče evropskog stila igranja. Iako je njegov napredak brz, još nije testiran protiv nivoa evroligaškog tima, gde se taktičke zamke, defanzivne šeme i fizički standardi podižu za jedan nivo.
Sve te okolnosti ga čine potencijalno interesantnom, niskobudžetnom opcijom za evroligaške timove, posebno one koji tradicionalno traže radne, fizičke, energične igrače sa prostorom za razvoj. U pitanju nisu klubovi iz samog vrha, nego oni iz srednje i donje polovine Evrolige koji grade tim na intenzitetu i disciplini, a ne na individualnom kvalitetu. Za takve ekipe on donosi odnos prema radu, atleticizam i karakter, uz mogućnost da napreduje i prilagodi se ako dobije jasnu rolu i trenera koji ga razume.
